КАКО САМ ОСТАО НЕЖЕЊА    

(ОДЛОМАК)

                                                МАРА

 

          Молим публику да не добацује. На провокације не одговарам, само на озбиљне понуде. Ето, то су ми исто викали још давне 96/97 год. кад сам се спонтано прикључио грађанском протесту, али кажем вам на провокације не одговарам. Кад мало боље размислим, можда и нису баш мени викали али сам сигуран да су викали. Уосталом ко би се снашао у свој оној гужви која је тада настала, само знам да и поред свих тих повика ја остадох неожењен. Али није ми жао јер су ме тада сликали за новине. Од тада редовно читам новине. А то се десило сасвим случајно, нисам се ни надао. Ја у ствари нисам ни пошао на демонстрације већ сам имао што би данашњи клинци рекли, судар. Има ту један из комшилука што се оженио преко агенције за брачно посредовање па сам се понадао да бих и ја можда могао да решим свој проблем на сличан начим. Нисам хтео да дајем паре никаквим агенцијама, него сам почнем да листам новине и тражим огласе личне природе. И тако сам сећам се наишао на оглас следеће садржине : '' Живот је лепши у двоје.Ти понеси кобасицу и јаја а ја ћу донети рибу.Шифра : Доручак на трави. '' Признаћете и сами сасвим обичан оглас, тако рећи ништа нарочито. Али мени се ту нешто свидело, не умем вам рећи шта, нешто ми је у том огласу одмах привукло пажњу. Помислио сам, како са мало речи човек може пуно тога да каже. И још сам помислио да то мора да је нека озбињна особа, жена која држи до својих принципа, која не скаче из везе у везу, жена домаћица.Види се да су јој храна и домаћа кухиња на првом месту. Таква ми треба помислио сам и одмах јој одговорио на шифру. И тако смо се ми дописивали, па Бога ми једно две недеље сигурно. Видим ја из ове зајебанције родиће се озбиљна веза. И да скратим причу, негде при крају те друге недеље нашег дописивања, предложи она да се нађемо негде у граду. У писмо убацила и своју слику, додуше из млађих дана ради општег утиска, и написала место и време тог нашег првог састанка. После се испоставило и последњег. Видим ја да је дошао дан '' Д '' и шта да се ради. Што се мора није тешко, каже наш народ.

          Спремим се ја лепо тај дан, истуширам се, обучем свечано одело ( ово што га чувам само за сахране ), лепо се и наједем. За случај да тражи да одемо у ресторан имам алиби. Хбала не могу, мало пре сам јео. Уствари био сам тих дана, а могу слободно рећи и година нешто слаб са новцем, као уосталом и цела држава. Пре поласка погледам вести. Кажу да ће бити леп дан и моле све добронамерне грађане да без преке потребе не иду у град, јер полиција има обавештење да ће шачица случајних пролазника покушати да блокира саобраћај због '' наводне крађе на изборима''. Свака част и случајним пролазницима, и полицији, а и спикерки, али моја потреба јесте била прека. Уосталом мене политика и не интересује, јер ми је деда на самрти рекао још и ово : '' Дедино унуче, дедина снаго. Упамти још и ово. Никако се не бави политиком и не спавај са женама старијим од 30 година. '' Сад шта је тиме хтео да каже појма немам, само ја се тога придржавам и дан данас. И тако ја кренем на тај рандеву са том Маром. То сам заборавио да кажем, звала се Мара. То сам добро упамтио због оне песме : '' Болна лежи омладинка Мара, своју стару мајку наговара, скувај једну горчу без шећера....'' и т д , ко ће се свега сетити, давно је то било. Или беше :

-         Болна Мара друга Тита моли,

да он њеном драгану дозволи, бла,бла,бла,

да њен драган положај напусти,

јер ће Мара душу да испусти, бла,бла,бла,

ако Мари у постељу дође,

њу ће брзо та болест да прође !

Ма ко ће се свега сетити јер је машта нашег народног приповедача неограничена али по томе се сећам да се звала Мара. И кренем ја тог дана у град а тамо све супротно од онога што је она спикерка говорила.( И њу сам видео са кишобраном.) Нити је био леп дан, удари нека ситна кишица, нити је била шачица случајних пролазника. На улицама је било, ја бар тако мислим, све живо што је становало у Београду. Изашли и бабе, и деде, и унуци. Читави разреди са све разредним старешинама. Радници, лекари, уметници. Замислите само тај хаос. Један поред мене прође у ронилачком оделу, други вози скије, а трећи прође са гас маском. Сећам се да сам помислио '' овде нешто дебело смрди '' . Један поставио тезгу са јајима. '' Пошто јаја ? '' – питам ја онако из зајебанције, кад овај сасвим озбиљно каже : '' Џабе буразеру, ако знаш како да их употребиш ! ''. '' Како да не знам,'' – одушевих се ја кад чух да су џабе – '' дај једно тридесет комада.'' Мислио сам да се обезбедим за цео месец, али овај што дели каже да свако добија само по десет.'' Је ли то Поштено ? – пита и намигује ми. '' Поштено. '' – одговорих ја а у себи се мислим дај шта даш ни десет није лоше. А и Мара је у шифри написала да понесем кобасицу и јаја. Значи пола посла сам већ обавио, само још да купим кобасицу. Запакова ми онај она јаја у неки фишек. Поче народ да се гура око мене кад чу да се јаја деле џабе, а ја се једва некако исчупах  из те гужве. Ето какав смо ми народ. Чим је нешто џабе ми навалимо. Да су пиштаљке делили џабе и њих би узимали.И идем ти ја тако према Теразијама, место састанка је било у једној оближњој улици, а поред мене пролазе све неки чудни људи. Испред Атељеа 212 стоји кловн и прича са једним нашим политичарем. Чујем да овај убеђује кловна да на следећим изборима треба да гласа за њега. Неки пролазе поред мене и ударају у шерпе, други дувају у пиштаљке, а један у лудачкој кошуљи ко зна одакле се створио, дере се на сав глас : '' Санкције нам ништа не могу !!!'' Био је деда у праву. Политика је опасна по здравље. Стигох некако и до Теразија. Ту један виче окупљеном народу да је полиција уз народ и да не наседају провокацијама. У да, на полицију сам потпуно заборавио. Чини ми се да је њих било више него народа. Ко зна зашто је то добро, сећам се да сам помислио, јер неко сигурно брине и о нама, обичним грађанима, да нам се нешто непријатно не деси. И кажем стигох до Теразија, а на '' Албанији '' велики сат показује да има нешто мање од сата до мог састанка са Маром. Ту падох у недоумицу. Шта да радим. Како да прекратим време. Да ли да слушам неког од ових говорника што су се начичкали на сваком ћошку или да свратим у '' Руски цар '' и тамо дрмнем једно два- три пићенцета да прекратим време. И можда ће вама изгледати чудно, можда би сте се ви другачије одлучили али ја се одлучим за '' Руског цара '', а и логично је.Руси су наша браћа. Унутра гужва неописива. Друштво шаренолико као и на улици. Летимично бацим поглед по сали. Све заузето. За једним столом четири козака у униформама са све сабљама, љуште водку. За другим столом један наш познати глумац, такође пијан, рецитује Диса. Једни му тапшу, други звижде. За трећим, жена се порађа. Чујем од окупљеног народа да су хитну помоћ звали још пре сат времена али да од гужве не могу да стигну. Жена окупљене теши да јој ово није први пут , и да се већ једном породила у возу. Однекуд се свори и баба – сера, и рече окупљенима да направе места јер већ има искуства у тим стварима. Јуче је једној помогла да се породи у ВЦ – у. Конобар стоји са чаршавом у једној руци, да по потреби заклони сам чин порађања од знатижељних погледа, а у другој држи нож.. Њега је баба – сера задужила да пресече пупчану врпцу. Кажем једна сасвим невероватна слика као уосталом и цео тај дан. Осврнем се око себе видим остали гледају нека своја посла, задубљени у неке своје приче. Помислио сам да се можда снима филм. Међутим нигде ни камера, ни остале сценографије. Дим штипа за очи, а од дима се скоро ништа и не види. Ипак сам успео да пронађем једно празно место поред шанка те наручих пиће, а онда и ја запалих цигару и тако се стопих са околином. Док сам дрмнуо једно пет – шест вињачића време пролети. Видим да треба да се креће, а нешто ме потерало, ваљда од пића, па скокнем и до В Ц – а.Кад сам се вратио, док сам плаћао конобару неко ме потапша по рамену. Окренем се и зинем од чуда. Испред мене стоји човек и каже ми : '' Купите моје каранфиле.'' Смео бих да се закунем да је то био један наш познати глумац.'' Видим да волите каранфиле, '' – наставља он – '' ево даћу вам цео букет за 100 динара. '' и пружи ми букет. Ја онако ошамућен и у шоку узех каранфиле и пружих му паре, а он ми добаци док сам ишао ка вратима : '' Мамица ће се пуно радовати што сам продао све каранфиле!'' Једва сам чекао да изађем на чист ваздух али ме на улици сачека једна старија госпођа и даде ми заставицу Демократске странке. Сетих се ја шта ми је деда говорио али нисам имао срца да је одбијем. '' Колико кошта ?'' – упитах , али она рече да је то џабе и ја се још једном изненади јер сам негде чуо да код бабе нема џабе. А онда сам некако спонтано рекао '' Поштено '' на шта ми она само намигну и настави даље да дели. Ја ставих ону заставицу у леви џеп, у десном су била јаја, каранфиле под мишку, и кретох ка оној уличици где сам требао да се нађем са Маром. Кад тамо гужва неописива. Испред мене неки држе транспаренте, вичу : '' Лопови, лопови !!!''. Један подигао лутку са ликом једног политичара са све робијашким оделом. И затворски број му написао. На средини улице кордон полиције раздваја ове где сам ја са неким другим људима, који су се такође спонтано окупили, али из целе Србије. Седма сила, све наши и страни новинари, стоје са стране и све снимају. Они што су дошли из целе Србије кличу ваљда овоме што је у робијашком оделу : '' Бла, бла, ми те волимо, бла, бла, ти си нама и отац и мајка, бла, бла...'' Да не поверујеш. Све старији, озбиљан свет. Хајде отац, али мајка, како бре.

          Ја се некако пробих до кордона, хтео бих некако да прођем ако могу, не би ли нашао Мару. Приђе ми неки новинар па ме пита : '' А зашто сте ви овде? ''. Видим укључио камеру, снима. '' Тражим Мару. '' – рекох. '' Мислите Миру ? Многи мисле да је она све ово закувала, а да се он већ помирио са изборним резултатом.'' – настави новинар. '' Ма пусти ме човече, каква Мира, тражим Мару.'' – одбрусих му и пођох даље.

     -  Не може даље! – рече ми полицајац испред мене – Шта је ово, нека провокација !? – пита и гледа ми у шлиц.

     -  Jао извините, мало пре сам био у ВЦ–у, изгледа да сам заборавио... – унезверих се ја кад видех да сам заборавио да закопчам шлиц. А онај новинар све снима. Уперио камеру ка мом шлицу и снима ли снима. Боже, помислих, шта ли ће да коментаришу уз овај снимак.

     - Ево, ево сад ћу ја, само ми придржите каранфиле. – збуњено рекох и пружих цвеће полицајцу. Тада севнуше блицеви са свих страна. Проломи се и аплауз. Ови иза мене повикаше : '' Наша је полиција, наша је полиција !!!''. Учини ми се да се и полицајац насмеши али се брзо уозбиљи. Ја закопчах шлиц и узех назад каранфиле а онда спазих иза полицајчевих леђа Мару. Спази и она мене, и таман хтеде нешто да ми каже, кад неке девојке око мене загаламише : '' Чедо ожени ме, Чедо ожени ме !!!'' Ја се осврћем, гледам, ниједну не познајем. А Мара ми добацује преко полицајчевих леђа : - Јеси ли ти Чеда ?

-         Јесам – одговарам – а јеси ли ти Мара?

-         Јесам, а које су ти ове што траже да их ожениш?

      -    Појма немам, први пут их видим у животу.'' А ове и даље вичу : '' Чедо ожени ме, Чедо ожени ме !!!''

       -   Па кад их толико имаш, шта хоћеш од мене? – наставља Мара.

       -  Нису то моје жене, еј жене кажите јој да нисте са мном! – повичем ја на оне жене а једна ме загрли и пољуби у образ па ће мени :

       -  Како нисмо? Сад смо сви ми заједно!

       А остали прихватише : '' Заједно, Заједно !!!''

       У то ми се неко ромче прикачи за ногу и раздра се : ''Ово је мој тата!!!'' Онај новинар одмах окрете камеру и поче да снима дете. Ту се оно ромче и заплака и још јаче ми стегну ногу.

       - Ја никога немам – прозбори кроз плач – хајде ти буди мој тата!

       -  Слушај мали – пуче нешто у мени – видиш ону лутку у робијашком оделу, е то ти је и отац и мајка.Бар тако кажу.А ти што снимаш, ако ти је овај мали толико занимљив, ево дајем га теби па му ти буди отац! – и ухватих мало ромче па га закачих за сниматељеву ногу, коју овај одмах снажно обухвати.

       -  Значи имаш и сина!? – добаци Мара.

       -  Први пут га видим !

       -  Ти си зао, покварен и преварант! – поче Мара да ме вређа.

       -  А ти ниси као на слици коју си послала! – не издржах ни ја.

       -  Па ти си у Демократској странци!? угледа ону заставицу што ми је вирила из џепа. – Па ти си страни плаћеник, ти си издајица ове земље. Због таквих као што си ти, су нам и увели санкције.

       -  Ко издајник, јел ја ? – пробуди се онај вињак у мени. – Зар мени да кажеш да сам издајник!?

       -  Ти него ко!!! – и даље је сиктала Мара. – Ти хоћеш да нас поробе, да будемо робови.Све ја знам.Све сам видела на телевизији.Хоћеш да други господаре нама.Али док нам је он...- и пружи руке у правцу неког што је говорио на бини иза њених леђа – док нам је он, ми смо слободни. Не морамо ништа да имамо, он нам је све.

       - Госпођо, је ли ово ваш муж ? – упита је онај полицајац.

       - Какав муж, битанга и страни плаћеник. Ето ко је он. Хтео је да ме превари, младу и неискусну. Има жену и дете. Битанга. Али, знам ја, све ја знам, ја гледам телевизију. Џаба ви лупате у лонце, ја свако вече гледам Дневник!!!

       - Значи могу да га бијем? – упита полицајац.

       - Друже, ако то урадиш, даћу ти за џабе. Мара части. – и ту му нешто шапну на уво. Полицајац развуче осмех од ува до ува и рече јој : - То ми још ниједна није радила.

       - Чекај мало, - побуних се ја – зашто да бијеш? Ја сам овде са сином. Зар дете да удариш? -  и ја опет узех малог рома од сниматеља и закачих га за ногу.

       - Одби! – строго одговори полицајац. – Шта да се ради, такав је посао. Ни ја га не волим али зато уживам док бијем.

       - Значи ипак ти је син ? – настави Мара – Сви ви демократе чим постане густо све признајете. Прави си смрад !

       - Ја смрад. Е тако ме још нико није увредио. Ја смрад, а ти што си овом овде обећала да ћеш да га частиш, ти си поштена. Е сад ћеш да видиш ко је смрад камењарко једна!!! – провали из мене неки бес, а обично сам мек ко бакин колач. И ја узех једно од оних јаја из десног џепа и бацих га на Мару. У том тренутку онај говорник се раздра : '' волим и ја власт!!!'' Мара као да је доживела оргазам цикну : '' Тооооооо !!! ''  и јаје заврши на полицајчевом  челу. Онај сниматељ прво упери камеру на мене, па на полицајца, па на Мару, па опет на мене. Оста нејасно да ли је Мара викнула : '' Тоооо!!! ''  зато што сам погодио полицајца, зато што сам њу промашио или због говорника. Тек то и није толико важно, само знам да и они око мене почеше да бацају јаја на полицију, и оне иза полиције који су тапшали говорнику, који још једном понови : '' волим и ја власт !''. Ако је прво јаје завршило на полицајчевом челу, за друго се може рећи, јаје на око. Мару погодих тек из трећег пута. Окупасмо полицију са јајима док си реко кекс. После тог почетног шока, полиција повади палице и знам да сам помислио '' сад смо га најебали ''. Они што су били иза полиције кренуше на нас са транспарентима и сликама вољеног им говорника, на нас што смо стајали испред полиције. Али и ови око мене се не збунише, па кренуше на њих и полицију са страначким заставама и такође транспарентима , само различите садржине од оних првих. Ја нисам имао појма да то може и тако да се употреби. Наста прави кркљанац. Онај са лутком удари у транспарент са сликом истог лика. Испаде да исти човек туче сам себе. Онај полицајац замахну да ме удари али сам успео да му подметнем једног чичицу са транспарентом : '' Јездо врати ми паре ''. Чича доби преко леђа уместо мене. Ја сам полако почео да се повлачим са све ромчетом на нози али упорни полицајац покуша да ме још једном закачи палицом. Ко зна шта му је Мара шапнула. Овај пут му подметох оног сниматеља. Био је то бруталан напад на седму силу. Оде камера у парампарчад. Успео сам некако да бољно поље препустим млађима и храбријима, а ја са све мојим сином на нози правац Славија. На Славији опет сретох продавца каранфила који је једној нашој познатој глумици објашњавао : '' Шта сте навалили луд, па луд. Шта ми знамо какав је то човек ! ''

      У трамвају сам имао среће. Наиђе контрола и ја ромче закачих контролору за ногу, па тако жив и здрав некако стигох кући.

     Кад сам укључио ТВ , о оној тучи ни речи. Само снимак оног говорника што стално понавља '' волим и ја власт ''. Мислим се а ко је не воли. То су то вече и наредне целе недеље пустали барем неких сто пута на свим телевизијама. Историјска реченица, нема шта. Зато сам је и упамтио. Али зато су новине објавиле оно што није било на телевизији.Зато и кажем да сам био у новинама и да их редовно читам. На насловној страни једних новина моја слика како полицајцу дајем каранфиле а изнад наслов великим словима : '' ПОЛИЦИЈА ЈЕ УЗ НАРОД ''. Свашта, шта све те новине неће да пишу. Прочитао сам и да се извештач ББС – а  жалио како му је полиција уништила камеру где је имао запис о несрећној љубави двоје младих, који су се налазили на две супротне стране, у таборима љутих политичких противника. Топла људска прича, причао је новинарима тај дописник ББС – а, тај дирљиви сусрет двоје младих људи раздвојених полицијским кордоном, а онда се као у најбољим холивудским филмовима однекуд појавио и син, па су млади у једном тренутку схватили, да је живот изнад политике и да треба да буду заједно са својим сином. Али зли полицајац, исто као у холивудском филму, одбија да младу жену пусти до свог драгана, и да загрли свог сина, кога је успут тај исти сниматељ привио уз своју ногу, док је трајало убеђивање са полицајцем. Он чак шта више нуди младој жени непристојну понуду да му нешто уради, ако хоће да је пусти. На то изнервирани младић откопчава шлиц, што је како тврди и камера забележила, и пита полицајца да ли би можда то исто полицајац њему урадио, а онда вади јаје и погађа полицајца у чело. Тада настаје општа туча полиције и демонстраната. Кордон је пробијен, а млади су се коначно спојили, и заједно са својим сином напустили место догађаја. Исти тај извештач тврди да је све то снимио, али да му је полиција у акцији коју је предузела против демонстраната уништила цео материјал. Зато најављује тужбу против Београдске полиције. Још сматра да има причу за Пулицерову награду, са којом би решио неке своје личне проблеме, па моли учеснике овог догађаја да му се јаве. И позива их да са њим оду у Енглеску и цео догађај сниме у неком њиховом студију, како би истина о нама стигла у свет. Е људи моји, кад сам све ово прочитао, први пут у животу ми је било мило што полиција бије. Поштено !!!

СВИ ЗАИНТЕРЕСОВАНИ МОГУ ДА НАРУЧЕ КЊИГУ СА ОВОМ КОМЕДИЈОМ НА E-MAIL:

malivoja@bitsyu.net

ЦЕНА: СРБИЈА - 170 дин. плус птт

            ИНОСТРАНСТВО - 5 плус

 

ПОВРАТАК НА ПРЕТХОДНУ СТРАНУ