1. ЖЕНА

 

                 Тог дана сам седео у ресторану хотела у ком сам зимовао и лагано испијао топли чај са румом. Мом столу је пришао младић и без икаквог представљања брзо упитао:

              - Извините,могу ли сести за Ваш сто?!

              Погледао сам га и помало љут што ми је прекинуо мисли и усудио се да ми прави друштво које ничим нисам показивао да желим, већ сам био готов да кажем ''не'', али је он већ примакао према себи суседну столицу и спремао се да седне. Изненадила ме је толика дрскост и безобразлук. Брзо сам у глави премотао филм покушавајући да се сетим да ли га однекуд познајем. Узалуд,њега на том филму није било. И не само то. Био сам сто посто сигуран да ја таквог човека никада не бих ни приметио, а камо ли се упознао са њим. Добро, можда ја сада мало и претерујем па тако кажем, јер сам био љут на њега, али и сада када размислим ништа ми се на њему није свиђало. Ничега ту није било што би оставило бар неки утисак. Шта више, изгледао ми је помало смешан, мада су ми други смешни, поготово када пијем рум. И док сам га посматрао, прво што сам код њега запазио било је лице. Оно ме је толико подсећало на пацова, да сам касније у једном тренутку то пожелео да му кажем. Оно је изгледало издужено, суво и некако бледо. Очи су му сијале чудним сјајем и нисам тачно знао шта се у њима крије : да ли лукавство или жеља која га и тера да све ово ради. Приликом говора долазила су до изражаја два предња зуба која су ме највише и подсећала на пацова о ком сам говорио, а целу слику је употпуњавао мали кукасти нос. Гледајући то лице, осетио сам да се у њему крије  нешто животињско и неартикулисано, можда баш оно што ми се у првом тренутку учинило да сам видео у његовим очима. И док сам размишљао да ли да му кажем ''не'' или нешто друго, он је своје малено тело већ сместио у столицу прекопута мене и почео да прича. Причао је брзо, готово са неким усхићењем, а ја ни сада не знам зашто сам га слушао.

               - Да ли се ми знамо однекуда? - покушах још то не бих ли га постидео и отерао од свог стола.

               - Не, не, немојте ми ништа рећи. Ја већ сада све видим. Знам да не желите моје друштво и да се сада у себи питате ко је овај. А можда ме и псујете. Да ли ме псујете?

               - Не! - одговорих зачуђен толиком отвореношћу.

               - А, видите, ја ипак знам - настави он - ја знам да ме ви у овом тренутку, ако не псујете, а оно бар мрзите. Али немојте се мршти-ти. Ја вас потпуно разумем. И ја бих се можда понашао исто као ви да сам на вашем месту. Јер ја сам се појавио тако изненада и прекинуо вам мисли, али верујте имам разлога, имам разлога!

               - Ко сте ви уствари ? - покушах да прекинем ту бујицу речи која је излазила из њега.

               - Ко сам ја? Али зар је то важно? И шта имена уопште значе? Могу вам рећи које-год хоћете, а опет нећете знати ко сам. Уосталом молим вас, не прекидајте ме. И пре него што вам откријем прави разлог зашто сам желео да разговарам са вама, узећу вам једну цигарету, а касније можда још једну. Могу ли? - и ту ме значајно погледа.

                Нисам му одговорио јер сам знао да га одговор не интересује. Узео је цигарету некако ме чудно гледајући док ју је палио, а ја сам се мрштио и на саму мисао да ће овај разговор потрајати.

               Први дим је дубоко увукао, насме-шио се и уздахнуо.

               - Ах, видите шта је живот. А пре са-мо пет минута ни ви ни ја нисмо ни сањали да ћемо овако седети и уживати у разговору. - Не, не морате ми одговорити. Знам и сам да не уживате у свему овоме, а верујте ми ни ја. Али ја морам, ја морам са вама да причам. Јер признаћете и сами, ипак вас све ово интересује. Верујте ми, познајем добро људе. Да вас нисам заинтересовао већ бисте ме отерали од стола. Да ли сам у праву?

              - Да! - одговорих,зачуђен и сам одго-вором.

              - Ето видите, рекао сам вам да добро познајем људе. И сада када смо се такорећи зближили и спријатељили...

              - Ми нисмо никакви пријатељи! - пре-кинух га.

              - Ма добро, не љутите се. Можете то назвати какогод хоћете. Битно је то зашто сте ми ви интеренсантни. Јер видите, ја сам у ову салу ушао пре само пет минута, али сам вас одмах запазио. Шта мислите зашто?

               - Не знам. - био сам искрен.

               - Не знате? Лукави сте. А видите ја знам. Ја све знам. Мене не можете обманути ма колико се трудили. Ја једноставно читам људе као отворену књигу. Али да не бих даље дужио (и молим вас да се не мрштите), све ћу вам рећи. Приметио сам вас због прстију, а и зато што имамо нешто заједничко.

               - Какви сад прсти? - зачудио сам се гласно - И шта бих ја могао имати заједничко са вама? Па ја вас видим први пут у животу!

               - То је тачно! - ускликну и он - Али ипак нешто заједничко имамо. Немојте се правити невешти. Пажљиво сам вас посматрао. Ви тога можда и нисте били свесни, али ја сам пратио ваш поглед и...и...

               - Шта и? Хоћете ли рећи зашто сте дошли за овај сто или ћу вас сместа отерати! - одједном сам плануо наљућен његовом причом и његовим пацовским осмехом.

               - Полако!? Чему срџба!? Па ми смо сада већ стари пријатељи. Зар се не сећате? Али све ћу вам објаснити, само полако. Ка-жем вам да сам вас посматрао, и  у тренутку  сам схватио  да  ипак  имамо  нешто заједничко. Наиме, гледали смо у исту жену. Не, не, немојте порицати. Па посматрао сам вас. Слушајте, ја се на вас уопште не љутим зато се немојте мрштити. Ако баш хоћете, ја вас потпуно разумем и схватам. Погледајте само мене. Видите како сам насмејан. Ја се на вас не љутим, па немојте онда ни ви. Кажем не љутим се, а требао бих. Јер ипак, ја сам је приметио пре вас.

               Погледао сам у жену на коју ми је показао покретом главе уз обавезан смешак и неко чудно намигивање. Стајала је леђима окренута нашем столу, испред киоска са разгледницама. Била је гужва, а она је стрпљиво чекала. Заиста је била прелепа, можда једна од најлепших које сам икада видео. Зар сам заиста сво време у њу гледао па је то чак и овај смешни незнанац приметио.

               - Извините,а одакле сте? - одједном упита.

               - Из Белог Потока!

               - То је негде код Ниша.

               - Не, него код Београда.

               - Она је сигурно из Београда, види се одмах. Већина људи овде је из Београда.

               - Наставите! - проговорио сам и даље не скидајући поглед са ње.

               - Немојте је тако упадљиво гледати,постаћу љубоморан! - настави он - Значи био сам у праву, стварно сте  гледали у њу, а ни сада не можете да одвојите поглед од тог анђела. Али пазите, први сам је приметио! - и он ме нагло ухвати за руку, стежући је.

               Окренуо сам се ка њему с погледом пуним мржње.

               - Добро, добро - пуштајући моју руку направи неки кисео осмех - али само да знате ви код ње никада нећете успети. Зато сам и дошао да вам то кажем. Верујте ми на реч. За мене су жене прочитана књига. Познајем их боље него сопствени џеп. Видите, ова жена такве типове као што сте ви једноставно не примећује. Она их неће ни погледа удосто-јити!

               - Сигурни сте? - гледао сам га право у очи.

               - Сигуран сам! - брзо одговори - Мо-жемо се кладити ако баш хоћете. Знајте да постоје више типова жена, а ова је она права. Ватрена, охола, страсна, жена која ''једе мушкарце''. Просто их гута. За њу је све авантура. Она жели да ужива. За њу не постоји сутра, само данас. И немојте ми се смејати за ово што ћу рећи, али такве жене траже мушкарце сличне мени. Ми се разумемо, иста смо сорта. Гледајте је само, гледајте. Неко би рекао прави анђео, невинашце, али када бих је одвео у кревет...

               - Доста!!! - узвикнуо сам и стегао песницу.

                - Али шта вам је? Па ми смо мушкарци, можемо те ствари причати између себе. Пријатељу драги, па ви очигледно тако мало знате о женама. Не дајте да вас заведе њен спољашњи изглед. Додуше, признаћу вам. Дивна је. Погледајте само те кукове, па глежњеве, погледајте ту линију, тај склад. Док сам је посматрао, замишљао сам своје руке на њој и верујте, дланови су ми се ознојили.

               - Ви сте луди! - рекао  сам  и  можда још нешто хтео рећи, али су ми понестале речи.

               - Луд? Можда, али сам упоран. Чујте, узећу вам још једну цигарету. Видим да ми доста тога не верујете, али пазите шта ћу вам рећи. Жене воле овакве типове као што сам ја. Знате ми који смо мањи растом, имамо нешто, нешто што жене воле. Оне то осећају, да ми имамо нешто, знате на шта мислим?

               - Не знам! - и даље сам га гледао бе-сно.

               - Па оно, мали човек...

               - Слушајте, ако вас не ударим у наре-дних пет секунди доживећете дубоку старост.

               - Да  ме  ударите? Али  зашто? Нисте

ваљда љубоморни на мене? Уосталом то вама не лежи. Види се да сте интелектуални тип, добро васпитани, а и прсти су вам тако необични. Дугачки, суви, кошчати. Ви мора да сте уметник или тако нешто. Видим да туча није за вас. Да нисте писац или можда музичар?

               - Не! - одговорих ни сам не знајући зашто.

               - Али ипак свирате! - био је упоран.

               - Да.

               - Слушајте, па онда смо решили случај. Кажем вам да су људи отворена књига за мене. Све видим, све знам. Ја знам да сте љути на мене, али морате ми нешто учинити. Да ли свирате клавир?

               - Помало!

               - Одлично, браво!!! - и он ме потапша по рамену. - Чим сам вас видео знао сам да сте то ви. Ово ми  не смете одбити, ако ни због чега, а оно због нашег краткотрајног пријатељства. Смем да вас зовем пријатељем?

               - Не! - успротивио сам се.

               - Нека, само се ви љутите, али ви сте мој пријатељ. Као пријатеља вас молим... Видите ли онај стари клавир у дну сале? Музика долази тек у шест. Ја знам да се нико неће противити, нико вам ништа неће рећи, ако на њему одсвирате један валцер. То би било тако романтично, а ја бих могао да се упознам са њом.

               - О чему причате? Ја да вам свирам, а ви да плешете са њом?

               - Да, да, видим да ме одлично разумете. Знао сам да ће вам се та идеја допасти и да се нисам преварио у вама као у човеку. Па зашто се сада мрштите, нећете ме ваљда одбити? Мене, свог пријатеља? Нисте ваљда љубоморни?

               - Ви не знате шта причате! - успро-тивио сам се и даље бесан.

               - Али шта вас кошта? Ма молим вас погледајте је само. Права грешница. Ах, како бих волео да плешем са њом.

               - Лупате глупости, за главу је виша од вас!

               - Али бих зато осетио мирис њених груди. Слушајте, сад сам се нешто сетио. А да није са собом повела и оног свог рогоњу? Да и он није ту негде?

               - Мислите да је и то могуће? зачудио сам се.

               - Ма не, шалио сам се. Такве  као што је она своје рогоње остављају код куће, а овде дођу да се само проведу. Оне једноставно без тога не могу. Што каже наш народ, ''она неће, али јој гаће саме спадају''!А рогоња седи кући, чува децу и плаћа рачун. Ха, ха, рогоњо, рогоњо, прави си рогоња кад си оваквог анђела пустио самог. И шта сте одлучили у вези клавира?

               - Слушајте, сад сте стварно прете-рали и ако одмах не устанете...

               - Гледајте, гледајте - почео је да ме вуче за рукав - она гледа у нас! Она нам се смеши! Уствари, шта ја причам нама? Мени, мени се насмешила! Јесам ли вам рекао, јесам ли вам рекао? Знам их, све их знам, све су исте. Немогуће је било да ме не примети. Махнућу јој, даћу јој знак...

               - Чекајте! - Зграбио сам га за руку. Гадило ми се да га гледам, али сам га гледао. Лице му је добило неки животињски израз. Жеља је из његових очију избијала и као слине се спуштала низ заруменеле образе. Ипак сам успео да кажем:

               - Саберите се. А шта ако је поштена?

               - Ма о чему ви то? И молим вас пустите ми руку, боли ме.

               Пустио сам је.

               - Баш сте ви неки чудан човек. Сад нас више не гледа. Упропастили сте ми прилику и због овога ћете ипак морати нешто одсвирати на клавиру. Сад ми то дугујете. Али молим вас погледајте је, како се само прави важна. Колико лажног поноса. Како само гледа са висине, а после, после вас моли.

               - Шта после? - упитао сам, а већ сам знао да ако остане још мало за мојим столом десиће се нешто непријатно.

               - Па зар ви стварно тако мало знате о женама или се правите наивни? Ах, ви уметници. За вас жене постоје у књигама и песма-ма, док сам ја реалиста. Видите то ''после'' када сам рекао, мислио сам на собу. Ту, у тој соби, ја јој згазим и понос и част и све оно до чега јој је стало и што људи желе да мисле о њој када је виде. Ево држим је овако, као ову цигарету у шаци. Можете ли замислити докле је та жена спремна да се понизи, само да би од мене добила оно што заслужује?

               - Доста! Ви сте ђубре! Где је ту љубав?

               - Љубав?!Ви сте непоправљиви идеа-листа. За вас је жена фикција, а ја уживам у њој. Можете ли да замислите да ћу и у овој жени вечерас уживати?

               - Не могу, и губите се даље од мог стола, ово је моја последња опомена! - бесно сам повикао.

               - Ви сте данас баш нервозни. Али ја у овом буђавом хотелу немам никога осим вас. Уосталом, предложићу вам нешто, и то чиним сада први пут, само ради нашег пријатељства. Никада, верујте ми никада са неким нисам поделио жену, али ви сте ми тако симпатични да бих то због вас учинио. Она нормално ништа неће знати, све ће изгледати као случајност, с тим да ја будем први код ње. Јер ипак, не бих могао толико да попустим чак и зарад нашег пријатељства.

               Нисам знао шта да радим. Да ли је могуће да  постоје и овакви људи. Погледао сам  у њега па у жену. Купила је разгледнице и кренула у нашем правцу. Заиста је била прелепа, једна од најлепших. Смешила се. Младић се нагнуо преко стола и зграбио ме за руку:

               - Гледајте, као да иде према нама! Знате ли је можда?

               - Да. - одгoвoрио сам. - То је моја жена!

                   

                                                                                                                        

  2.  НИЈЕ ТЕШКО БИТИ ФИН

 

                             

               Ђоле је као и увек седео на плочнику и просио. То је било једино што је знао да ради. Прошење је било његов живот. Још из далека је спазио старог господина који је шетао пса. Осмех му се развукао од ува до ува, али се брзо прибрао и искривио руку у лакту. Лице му одједном поста тужно. Био је мајстор за трансформацију. Наилазила је његова најбоља муштерија и морао је бити спреман. Стари господин застаде код Ђолета, погледа га, а онда као по некој команди извади пет евра и спусти их у његов шешир. ''Нека ти Бог помогне'' прозбори и настави даље. ''Док је оваквих, може да се живи'' помисли Ђоле пратећи га погледом. ''Прави је господин. Остали ми бацају сићу, тек да им не цепа џепове, а он увек по пет евра. Колико ће ово потрајати?".

               На то питање није морао дуго да чека одговор. Стигао је кроз неколико дана. Док је Ђоле седео на старом месту и безуспешно покушавао да заштити поглед од сунца неко је сео поред њега. Био је то онај  исти стари господин ког је једва препознао. Необријан и у неком старом капуту. Ђолету се учини да заудара.

               - Добар дан! - проговори старац.

               - Добар дан! - одговори Ђоле -Али шта је то са Вама? Шта Вам се десило?

               - Сад можеш и на ти. Сад смо исти - рече старац замишљено.

               - Па, шта је било?

               - Пук`о сам на берзи пре неки дан. Све су ми узели. Имам само ово на себи.

               - А пријатељи? Зар немаш никог да ти помогне?

               - Немам породицу. Нисам се женио. Цео живот сам био посвећен послу. А пријатеља је било док је било пара и тако сам јутрос схватио да у целом граду знам само тебе.

               - Мислиш да заједно просимо? - са неверицом изусти Ђоле.

               - Па, да. Бар за почетак. Немам од чега да живим. Мислим, биће нам лакше заједно. Да ме мало уведеш у посао док се не снађем.

               - А, то не може. Овде нема довољно ни за мене. Још да делим са тобом?

               - Али, ја сам теби увек давао.

               - За то ти хвала, али да ми будеш конкуренција, да ми откидаш од уста, то не дам.`Ајде пређи на други ћошак. Нећу с` тобом ништа да делим.

               - Ма чекај - опет ће старац - ниси ме разумео, стани да ти објасним.

               - Све ми је јасно. Доста си ти мене понижавао бацајући ми мрвице од свог богатства. Сигурно си се у себи смејао гледајући  ме  како  их купим. Е, па заиграла мечка и пред твојом кућом. Сад ћеш да видиш како је просити.

               - Зашто си такав? Зар немаш милости?

               - Ма каква милост? - Ђоле устаде - Бежи од мене док те нисам ударио. Хоћеш посао да ми упропастиш. Свој си уништио па хоћеш и мој. Хоћеш малер да ме потера због тебе. Бежи одавде!!!

               Старац устаде и дубоко уздахну. Извади из џепа мобилни телефон и позва шофера.

               - Мишел, били сте у праву. Било је то улудо бацање пара.

               И док је Ђоле забезекнуто гледао у старца како улази у тек пристигли мерцедес са билборда преко пута гледала га је насмејана девојка. Испод ње је писало: ''НИЈЕ ТЕШКО БИТИ ФИН!''.

 

 

 

 

 

 

  3. ДАН СЕДМИ

 

Дан први.

 

Председничким указом наређено да се побију све птице, луде краве, и остале животиње које угрожавају државу. Укида се термин '' заштићена врста ''. У акцију укључити све механизме правне државе.

 

Дан други.

 

Државна комисија после прегледаних резултата дошла до закључка да је вода у држави неисправна за пиће. Препоручује се становништву да користи алтернативна решења. Председник снимио спот за једно домаће пиво.

 

Дан трећи.

 

''Председник променио пол!'', јавиле све домаће агенције у својим вестима. Први му честитали супруга и синови, а одмах потом и сви чланови Владе. Председник из свог дома поручио грађанству да се добро осећа, као и то да ће сада бити лакше остварити присније контакте и узајамно поштовање са председницима других земаља.

 

Дан четврти.

 

Скоро све животињске врсте побијене. Председничким указом се одобрава убијање људи, али само викендом. Индустрија мора наставити нормално да ради. Они који су отпуштени са посла добијају статус слободних робова.

 

Дан пети.

 

Забрањује се клонирање политичких противника, домаћих и страних издајника, и државних непријатеља. Примећено је да док полиција приводи опозиционог првака у затвор, тај исти држи митинг на другом крају града. Још се истиче да такве појаве могу да се негативно одразе на рад органа реда, јер више нису сигурни кога бију.

 

Дан шести.

 

Поводом предстојећег најављеног удара астероида у нашу планету, председник је позвао грађане да што пре измире своје обавезе према држави. Председничким указом, дан после удара се проглашава за нерадни дан. У свом говору нацији председник је подсетио грађанство на своје предизборно обећање да ћемо се отцепити од остатка света.

 

Дан седми.

 

И би тама по земљи целој.....

 

ПОВРАТАК НА ПРЕТХОДНУ СТРАНУ