|
|
ТЕСЛА СЕ ВРАЋА У АМЕРИКУ
(одломак)
УВОД:
Испричаћу Вам шта ми се десило пре неки дан. Шетао сам градом и пажњу ми је привукао плакат ''Дани лагања'' који је позивао заинтересоване да те вечери посете ову традиционалну манифестацију. Да ли из знатижеље, досаде или у жељи да се мало насмејем решио сам да одем. Оно што се те вечери дешавало на ''Данима лагања'' покушаћу што верније да Вам пренесем, па ако сам нешто и прескочио или заборавио, унапред се извињавам.А почело је овако…
Водитељ:Поштоване даме и господо имам част да најавим да ће за који минут почети традиционални фестивал ''Дани лагања'' где ћемо изабрати највећег ла-жова у земљи за наступајућу годину. Неки од вас који нас прате годинама знају да се ова наша традиционална свечаност одиграва по шеснаести пут, али сам скоро сигуран да нису чули да смо ове године обезбедили међународног спонзора који ће новчано испратити ову манифестацију. Уосталом, они су обезбе-дили новчану награду од 1000 евра за победника такмичења. Такође, имам нео-бичну част да кажем да је спонзор овог такмичења међународна невладина организација INTERNATIONAL GROUP TRT, огранак за Балкан.
Ова невладина организација се бави проучавањем феномена званог смех, тј. да ли је човеку у данашње време још до смеха. Са нама су вечерас и тројица њи-хових представника за Балкан, па бих замолио публику да их поздрави једним аплаузом. (чује се аплауз). То су – господин Смоле из Љубљане (чује се негодовање), господин Јанче из Скопља (аплауз) и председник оделења за Балкан – господин Загорац (чује се: уаааа!). Молио бих господина Загорца да изађе на бину и званично отвори манифестацију. Поздравимо га аплаузом.
Загорац излази на бину.
Загорац:Бок..Руља... Је л' се тако каже? Хик!
Водитељ (шапуће):Раја, раја, а не руља.
Загорац:А, да, хик, бок раја. Баш ми је драго што сам вечерас у једном овако пријатном амбијенту, хик...
Публика:Ајд' не лажи!
Загорац:Хоћу рећи међу својима, хик...
Публика:Овај лаже као да ће да се такмичи...
Загорац:Да,хм...хик...Отварам свечаност!
Водитељ:Захваљујем се нашем уваженом госту и коректној публици на исказаној подршци па бих замолио првог такмичара Мићу Маринковића да изађе на бину.
≈
Кића:Поштоване даме и господо, сељаци и сељанке, а и сви остали докони свете. Оно што ћу вам сада испричати потпуно је невероватно, али је жива истина. Зовем се Мића Маринковић звани Кића. Био сам најбољи пријатељ покојног певача Јабучила, и покојног гитаристе Тандрчка, и покојног овог и оног. Уоста-лом много сам покојних познавао, али су сви сада мртви па нема ко да посведочи. Ау, да. Замало да заборавим Тому Здравковића, Бог да му душу прости. (крсти се). И то кажем. Сви су покојни, а ови што су живи беже од мене као ђаво од крста, праве се да ме не виде. Ни ''здраво'' неће да ми кажу, а толико сам учинио за њих. Толико сам им хитова написао. Звезде од њих направио. Ако сте чули ову нову што пева једна наша позната поп денс група: '' Све ми кажу, ал ти немој рећи, да је његов од мог много већи'' - е, то је моја песма. Али авај. Ко то да призна? Сви краду и потписују као да је њихово. Кад се једном прочује онда сви навале. А прочуло се, прочуло. Наравно међу музичким светом. Ви ти још нисте чули, то сам сигуран. Елем! Иако је ово фестивал лажова ја сам овде, такорећи, залутао, јер ја ћу вам испричати истину и само истину. Тако да сам ја ван конку-ренције. Молим жири да ово уважи. А шта се прочуло? Већ сада у публици видим неке неверне Томе који се питају шта се то прочуло и да ли је то истина. А ја вам се поштована публико кунем (ту ставља руку на срце) свим својим текстовима да је све истина. Не верујете? Е, онда слушајте како је све почело...
Једно јутро, негде крајем осамдесетих прошлог века, седим ја у ''Москви'' и срчем прву јутарњу кафу, а сећам се да било негде између десет и пола једанаест кад - цап, право за мој сто седе један познати уметник да му сада име не спомињем.
Публика: Кажи, кажи!!!
Кића: А што да и не кажем. И није то нека велика тајна. Сви сте чули за њега. Бора.
Публика: Је л' Ђорђевић?
Кића: Ђорђевић него ко. Видим да је негде банчио целу ноћ, ставио тамне цвикере да му се очи не виде. Ни да ме пита да седне, ни да ли је слободно него право оно што се каже ''с неба па у ребра''. Замало сам испустио шољицу кад ме је треснуо оном својом ручердом по леђима. ''Па где си Кићо, легендо? Шта има ново? Пишеш ли,радиш ли?'' Ја, шта ћу онако из куртоазије климнем главом да дам до знања да је ту и наставим да гледам како лепе жене пролазе кроз град (и то је моја песма, али само први стих), а Бора развезао па не стаје. Те види шта се дешава, те ово, те оно. Народ неза-довољан, општи хаос, немаштина. Кад види како народ живи ни њему се не ради. Губи вољу. Инспирацију је каже већ давно изгубио.Тиражи почели да му падају, а он не зна о чему да пише. Нема више тема за зезање. Долазе тешка времена. По целу ноћ шета по стану и лупа главу (ту ми је показао неку масницу на челу, ко зна где ју је зара-дио), али идеје ниоткуд. Ја, право да вам кажем једним увом га слушам, али ово друго ме баш заболе, видим да ћу тешко да га се откачим па 'ајде да и ја нешто кажем, тек онако:
''Јесте Боро, потпуно си у праву''одговарам му, али поглед не скидам са лепих жена што пролазе кроз град. Времена су тешка, а још тежа ће доћи. Али, анђеле мој - ту му се фамилијарно обратих, погледај овај наш дом. (И баш тад је неки просјак пришао и ми му дадосмо неку пару). Види овога , наставио сам , па то су све сами богаљи и просјаци. Погледај их, молим те. Слепи тумарају по гомили. Свима су кичму поломили, а од тебе очекују спас. Ја му тако причам и не гледам шта ради, а он узео салвету и записује, то сам после чуо од конобара, и само понавља:
''Тако је брате Кићо. Потпуно си у праву. Настави, настави''.
''Ма шта да наставим'' одговарам ноншалантно ''шта има ту да се наставља. Ови, а ти знаш који, шта је са њиховом душом? Испада као да је немају. Њихова душа је проклета. Свима су ставили амове, а себи саградили храмове. Ма руке су им огрезле у крв.'' И причам ја тако, причам кад одједном приметим да Боре нема. Шмугнуо. Ма добро је, мислим ја, бар ме више неће гњавити. И не могу вам, поштована публико, описати своје запрепашћење кад сам те своје речи, које сам онако успут просипао у ветар, после једно месец дана чуо на ''Радију 202''. Бора даје интервјуе. Ту су новине, ТВ, радио. Јавност се узбуркала. Једни га хвале, други куде. Он изјављује како је све те речи годинама носио у себи, како више није могао да издржи и како је све то као нека бујица провалило из њега па је песму написао за пет минута. Као што претпостављате мене ни да помене. Јурио сам га данима, али авај. Не могу да га ухватим. Те вежба, те спрема турнеју, те даје интервјуе. Те у клозету је, сачекајте, те изашао је из клозета, закаснили сте. Е, мислим се ја, сад си ме зенуо и никад више. Ја да причам, а ти да правиш од тога хитове то неће моћи. И зарекао сам се тада да ако ми се икада јави и извини ни ''д'' нећу проговорити о друштвеним темама. Причаћу о медведу Јогију и о свом детињству. И прошло је, богами, једно пар гопдина, ја и заборавио на цео случај кад се опет понавља цела слика. Шта ти је судбина. Што живот може да удеси то је невероватно. Кажем, опет седим тако у ''Москви''. Леп, сунчан дан,. Гледам у лепе жене. Испијам прву кафу. Нешто сам, чини ми се, био замишљен. Размишљао сам да ли неко уопште ради у овој нашој земљи. И одједном, не верујем очима. Седи Бора. Без наочара, очигледно трезан, и ћути. Мислим се – чим је трезан, лоше му иде. Гледа негде у даљину. Замишљен је. Сигурно га савест пече због учињеног. Било ми га је мало и жао у том тренутку. И таман сам хтео да кажем ''ма нема везе'' кад се нагло окрете ка мени: ''Знам Кићо, буразеру, све знам. Не мораш ништа да ми кажеш. Није било у реду са моје стране. Али, јебига, и мене су зајебали. Рекао сам им да обавезно ставе и твоје име уз песму. Признајем да сам крив што то нисам испратио до краја, али знаш и сам које су то обавезе. Албум сам видео тек кад је изашао у продају. Тад је већ било касно. Опрости''.
''Ма у реду је, Боки'' ноншалантно одговарам, а у себи се једем. Да је бар мало оригиналнији. Та је прича до сада толико пута сажвакана, ал' ајде. Ако га то чини срећним нека му буде. И ту се ја сетим шта сам се заветовао о медведу Јогију и мислим – два пута да ме пре-ведеш жедног преко воде, много је.
''Потпуно те разумем. Све је О.К. Ма ја се и не сећам шта сам тада причао. Него, како си? Шта радиш? Има ли тезги?''.
''Па онако. Више правим ове песничке вечери. Онако морам да делим са бендом, а овако узимам сам. А видиш какво је време. Некако не знам о чему да пишем. Глупо је да ти кажем, али осећам се истрошен. Ова машина звана шоу-бизнис ме немилосрдно меље. Стално тражи још и још. А о чему певати кад је све опевано? 'Ајде паметан си човек (увлачи ми се), о чему да пева једна оваква звезда као што сам ја, а да то већ није испевано?''
''Право да ти кажем, не знам. Стварно не знам'' незаинтересовано одговарам.
''Е, не знаш. Ти не знаш?'', лукаво ће Бора,''него нећеш. Признај да нећеш да кажеш јер си још љут на мене''. И ту ме значајно погледа.
''Ма рекао сам ти Боки да немам на шта да се љутим. Верујем ти и боље да променимо тему''.
Ту смо мало заћутали, али Бора се не да:''А о чему да причамо? О спорту? О репрезентацији? Како нам је било у војсци?''
''Је си ли волео да гледаш цртани филм о медвбеду Јогију?'' једва сам дочекао да се пребацим на тему за коју сам веровао да је неће злоупотребити.
''Ех, било је то давно. Био је то мој омиљени цртаћ. Али брзо сам то оставио. У школи сам упознао лоше друштво, а после већ знаш и сам како то иде. Прва цигара, прво пиво…''
''Кад си почео да пушиш?'' прекинуо сам га ни сам не знајући зашто.
''Са петнаест'' одговори као из топа.
''Слаб си'' на тренутак сам ликовао '' ја сам са тринаест запалио прву пљугу, а после знаш како иде одмах и другу, али шта сам тада знао. Јер тад сам био млад''
''А пиво?'' упита Бора и дохвати салвету. Иако сам видео да нешто записује наставио сам као у неком заносу и нисам могао да се зауставим. Загледан у даљину, сетивши се младости наставио сам: '' Кажеш пиво? Мислим да сам негде са четрнаест попио прво пиво, а после тога сам пио све живо, али знаш како је тад кад си млад.''
''Је си ли бежао од куће?''
''Их, неколико пута. И то се сећам први пут са петнаест година зато што сам понављао и онда сам отишао и два дана се нисам јављао. У ствари био сам нагао и много сам лагао и ником рачуне нисам полагао. Али тад, тад си стварно млад. Како све то брзо прође, зар не Боки? Боки!...''
Претпостављате и сами. Док сам се окренуо нигде га није било. Смео сам у главу да се кладим да ћу своје тадашње речи чути за једно месец дана на таласима ''202''. Мислио сам да му овај пут ни клозет неће помоћи. Преврнућу и небо и земљу, али ћу га пронаћи. Јер, признаћете и сами, што је много, много је. Био сам јако упоран, сећам се к'о да је данас било. Неки је инат прорадио у мени. Мислим се 'њему слава, а мени шипак. И ни сам не знам више где му све сачекуше нисам спремао, али Бора као да је у земљу пропао. Не можеш да га ухватиш ни за главу ни за реп. Емисија са њим као гостом, испоставило се да је снимана петнаест дана раније. Џаба сам чекао испред студија цело вече. Интервју на радију који је давао уживо са све питањима слушалаца снимио је пет дана пре тога. О новинама и да не причам. Ко зна кад је то одрадио. И тако, мало помало, губио сам вољу да уопште ту ствар истерам до краја, али сам се тада зарекао да је то последњи пут по оној познатој (неки кажу кинеској) пословици:''Само се будала саплиће трипут о исти камен''. Али, 'оћеш га. Кад те једном потера оно после не престаје. После извесног времена кад су се мало стишале страсти, опет игром случаја налетим на Бору. Код ''Атељеа 212''. Још на неких пет-шест метара од мене он шири руке као да ће да ме загрли. ''Па, где си Кићо, легендо?'' поче стежући ми руку, на запрепашћење моје, а и оних који су пролазили. Воја Брајовић нам се јави у пролазу и шмугну у Атеље. ''Па је л' знаш да сам те свуд тражио, а тебе нигде? Пола Београда сам преврнуо.'' Причао је тако брзо да ништа нисам стизао да му кажем. ''Питај овог, питај оног. Нико те није видео. Кријеш се као да путујеш у Хаг, ха, ха... Него, јеси ли видео шта ми урадише ови дрипци из дискографске куће? Три пута сам нагласио да ставе твоје име као аутора и опет неком грешком ставише моје. Попиздео сам. Буразеру, попиздео сам кад сам то видео. Ухватио сам се за главу. Па шта сад човеку да кажем? И што год да кажем неће ми поверовати''.
''Боки!'' проговорио сам дрхтавим гласом док ми је суза затрептала у оку, а онда сам прошапутао: ''Ма носи се.'' И прошао поред њега.
''Чекај'' ухвати ме Бора за раме '' човече па ти плачеш.''
Тихо сам одговорио што сам смиреније могао: ''Не, нисам сузу ни пустио, ал' моје срце на длану је.''
''Али, шта си оно шапнуо, нисам те чуо?'' рече Бора и извади из џепа папир да нешто запише.
''Ниси чуо шта сам прошапутао?'' рекох ја и хтедох да му поновим да се носи, али ми би некако жао и зато наставих ''Само сам тихо изустио љубав овде више не станује.'' Окренуо сам му леђа и наставио у правцу Теразија, али сам још могао да га чујем како понавља и записује: ''Љубав више овде не станује...''
Публика:Ау, како лажеш!...
Кића:Јок, ти ћеш да ми забраниш. Све ово је жива истина. И сада се враћам на почетак ове моје приче да се по граду прочуло да ко са мном проговори само пар речи може одмах да направи хит. Бар пола ових песама што се пуштају је тако настало. И зато ја строго пазим с ким и шта причам. Ја толико и хвала на стрпљењу.
( аплаузи и понеки звиждук )
СВИ ЗАИНТЕРЕСОВАНИ МОГУ ДА НАРУЧЕ КЊИГУ СА ОВОМ КОМЕДИЈОМ НА E-MAIL:
ЦЕНА: СРБИЈА - 150 дин. плус птт
ИНОСТРАНСТВО - 5 € плус